Легенда о Фати авдагиној
„Ово је прича о два вишеградска засеока, о Вељем Лугу и Незуцима који леже на два супротна краја града. У Вељем Лугу живи породица Османагића на челу са великим домаћином те породице, Авдагом Османагићем. Његова кћер Фата била је необично лепа и паметна девојка која је повезала ова два вишеградска засеока…
Пут из касабе води у Незуке, а из Незука нема даље пута јер нема се никуда ни ићи ни ико дочекати. Само на стрмој стени, уздиже се кућа Мустајбега Хамзића која није ништа мања од куће Османагића. Мустајбег Хамзић имао је сина јединца Наила који се међу првима загледао у лепу Фату…“ Временом, Фатин отац је обећао Фату Хамзићима, иако је то било против њене воље. Међутим Фата се чврсто зарекла да ће се удати за Наила „кад Вељи Луг у Незуке сађе“, односно да то никада неће учинити. Људи су свакодневно препричавали овај догађај, говорили су о Фатином паду и понижењу и наглашавали чињеницу да ће „Вељи Луг у Незуке саћи“. Фата је морала да испуни очеву ријеч и вољу и да пристане на вјенчање, али исто тако и обећање себи да то никада неће урадити.
„Припремавши се за свадбу, Фата је истовремено тражила и излаз из ове безизлазне ситуације. Своју мисао често је заустављала на капији, лепој и светлој софи од камена на којој људи седе и разговарају, а испод које хучи зелена и дубока река… Ту је нашла рјешење за своје муке.
Последњег четвртка у месецу августу, Хамзићи су дошли по девојку. Фата је посађена на коња и поворка је кренула пут Незука. Крећући се полако стигли су до капије када је Фата замолила најмлађег брата да мало прикрати узенгије њеног коња. Користећи братову заокупљену пажњу, она притера свог коња уз сам крај моста, ступи десном ногом на камену ограду, вину се са седла и преко зида полети у хучну реку под мостом…“ На тај начин испунила је очеву ријеч да ће поћи у Незуке на вјенчање, али исто тако и обећање себи да се никада неће удати за онога кога не воли.
„Тако се десила та необична и незапамћена ствар на капији. Вељи Луг није сишао у Незуке и Авдагина Фата се није удала у Хамзиће. Свет у касаби је још неко време препричавао догађај и остала је само песма о дјевојци која лепотом и мудрошћу сја изнад свега, као да је непролазна…“
Скраћени текст легенде из романа „На Дрини ћуприја“
Легенда о Стоји и Остоји
Мост на Дрини подигао је велики везир Мехмед-паша Соколовић, а зидао га је Раде Неимар, „који је морао живети стотинама година како би саградио све што је лепо и трајно. Ипак, градњу моста, ометала је вила бродарица и ноћу рушила све оно што се преко дана саградило. Тада је „нешто“ проговорило из воде и саветовало Рада Неимара да ако жели саградити мост мора пронаћи двоје деце, близнади, брата и сестру, Стоју и Остоју и узидати их у средње стубове моста. Одмах је почело тражење такве деце и обећана је награда ономе ко их нађе и доведе.
У једном удаљеном селу пронашли су двоје близнади и отели их од мајке силом везирове власти. Мајка се није хтела одвојити од њих већ је посрћући и плачући кренула за њима, неосетљива на псовке и ударце.
Раде Неимар је узидао децу у стубове моста. Ипак се сажалио и оставио отворе на стубовима кроз које је несрећна мајка могла да доји своју жртвовану децу. Као спомен на то већ стотинама година тече из зидина мајчино млеко које оставља неизбрисив траг на камену.“
Скраћени текст легенде из романа „На Дрини ћуприја“
Легенда у кули Краљевића Марка
Узводно од моста, на стрмој обали од сивог кречњака, са једне и са друге стране, виде се округле удубине, све две по две, у правилним размацима, као да су у камен урезани трагови копита неког коња натприродне величине; они иду одозго са старог града, спуштају се низ литицу до реке и појављују се опет на другој обали, гдје се губе под мрком земљом и растињем.
Деца, која дуж те камените обале, за летњих дана, по вас дан лове ситну рибу, знају да су ти трагови давних времена и старих ратника. Тада су на земљи су живели велики јунаци, камен је још био незрео и мек као и земља, а коњи су били, као и јунаци џиновског раста. Само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Марко Краљевић тамновао горе у Старом граду па побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје. А турска деца знају да то није био Краљевић Марко нит’ је могао бити („јер одакле влаху и копилану таква сила и такав коњ!“), него Ђерзелез Алија на својој крилатој бедевији, који је као што је и познато презирао скеле и скелеџије и прескакао реке као поточиће. Они се о томе и не препиру, толико су и једнио и други убеђени у тачност свога веровања. И нема примера да је ико икада успео да кога разувери или да је ко променио мишљење.
Иво Андрић, На Дрини ћуприја
Легенда о старом граду Добруну
Поп Алекса Ђуровић из Бијелог брда забиљежио је у „Истоку“ 1887. год. народно предање о граду Добруну. Ту се приповједа како је град подигао Ђурађ Смедеревац послије Косовске битке. Турски султан Селим одлучио је да освоји град и довео је бројну војску из Санџака. Војска опколи град, али не могне да га освоји, јер је подигнут у стијенама, па му се није могло прићи ни са једне стране.
У то вријеме је у Добрунском пољу живио манастирски кмет Јован Калауз. Он оде султану и изјави да је дошао да изда град. Султан обећа Јовану награду и затражи од њега да каже како је замислио да освоји град. Јован исприча да ће одређеног дана из града изаћи сватови и отићи по ђевојку у Хисарџик крај Пријепоља. Султан треба да поврати војску, да сачека сватове кад се буду враћали са ђевојком, разбије их и упути се натраг у Добрун. Пред сватове ће изаћи сва војска и господа Добрунска, тако да неће бити муке да се град освоји. Султан прими Јованов савјет. Ниже Прибоја разбије Добрунске сватове. Била је велика битка и проливено је доста крви. На мјесту окршаја остало је доста гробова, а гробље се и данас назива „сватовским“.
Умјесто сватова низ ријеку Будимлију ка Добруну се кретала турска војска, пјевајући сватовске пијесме. На ћуприји пред градом сви похиташе сватовима у сусрет. Ту је настала крвава сјеча. Турци заузму град, разоре га до темеља, варош похарају и спале. И добрунска црква је настрадала. Султан ферманом потврди да је Јован Калауз добио читаво Добрунско поље које народ и сада зове „Калаузовина“. Код ћуприје у Добруну, ђе се одиграла велика битка, султан Селим подигне џамију која и данас постоји. Од некадашњег града Добруна остале су рушевине и гробови посијани око његових утврђења.
Монографија Мјесне заједнице Добрун, 1979. год., стр. 19, 21 и 22
Легенда о писаној стијени
На стрмој стијени у селу Жлијеб, на обронцима Таре и Дикаве, постоје праисторијски симболи за које стручњаци кажу да су први наговјештаји пиктографског или сликовног писма. О овој „писаној стијени“, како је народ зове, постоји врло занимљива легенда. По њој се ту, некада давно, појавио јак извор воде који се проширивао у ријечицу, а она је плавила пољопривредна имања и другу земљу текући према Дрини. Да би заштитили своја имања, мјештани су у извор воде у пећини бацили неопрану овчију вуну, некувана јаја, саће са воском и земљу са камењем. У томе су успјели и извор је пресушио. Међутим, вода је почела да извире на другој страни Таре, у Перућцу, гдје и сада извире и ствара ријеку дугу само 365 метара, због чега је названа „Ријека година“. Неко је тај догађај каже легенда, записао на „писаној стијени“. До данас нико није успио да прочита записано. Али, легенда даље казује да ће кад писмо буде потпуно избрисано или тачно прочитано из „писане стијене“ поново потећи вода, као некада. Пошто вода која извире из пукотина стијене изнад писма, посебно током прољећа, брише писмо, мјештани су забринути, вјерујући да ће се пророчанство из легенде сигурно остварити.
Аутор текста о писаној стијени: Радоје Тасић, новинар
Легенда о настајању и градњи тврдог града Добруна – Проклета Јерина
Глас о поразу српске војске на Косову Пољу, погибији кнеза Лазара и опасности која се наднијела над Србе и њихову постојбину, брзо се пронијела широм српских и босанских средњовјековних држава. Деспот Ђурађ Бранковић повлачио се у то вријеме са својим четама према Дрини у намјери да је преброди ниже Павловине и склони се даље на имања и дворове босанске властеле. Гласници су јављали да је прелаз у Босну опасан, јер је Дрина надошла и није савладива за скелеџије Павловине и Хртара, те је најбоље да Деспот сачека неколико дана па да га онда превезу и предају на даље старање и заштиту стражама босанске господе… а непријатељ као да је за петама.
Одмор је награђен кад се ушло у долину Рзава.
Нестална, непредвидива, хировита и самовољна трже Деспотовица свог Господара из тешких мисли, јер је закључила да су високе стијене неприступачне и за највјештијег и јаког непријатеља.
„Остајемо овдје! Подићи ћемо тврд и лијеп град, мој град и ником га нећемо дати!“ – викнула је из свег гласа и сама се чудећи како јој се то отело.
Потрчала је до забринутог Деспота и самоувјерено и одлучно тражила да се на Орлинама изгради тврди град са кулама и дебелим зидовима, коју Турци никако неће моћи освојити.
Деспот се полако враћао из тешких мисли свог пораза. Није разумио шта Јерину тјера на такву помисао, јер непријатељ је добио најважнију битку, а његове даље намјере нису објашњене. Зар у таквом времену градити град-тврђаву?
Јерина је наваљивала, распредала, приповједала градила већ куле и градове, распоређивала шта гђе поставити, увјеравала Деспота да се све може брзо саградити.
Деспот је слушао у невјерици, али на крају је попустио јер њој није могао ништа одбити. И градња је отпочела.
Градња тврдог града Добруна била је веома захтјевна и опасна, а радници су радили под тешким условима и готово без одмора. Деспотовица је захтијевала да се градња заврши до Митровдана.
Народна предања кажу да је Јерина била толико окрутна према радницима да их је приморавала на рад до исцрпљености, а многи су при том изгубили животе. Ова њена суровост према радницима, као и велика средства која је користила за градњу, учинили су је веома омраженом међу локалним становништвом. Због тога је и добила назив „Проклета Јерина“ и народ ју је кривио за многе патње.
Легенда о Проклетој Јерини постала је симбол за деспотске владаре и сурово понашање према народу, иако историјска истраживања показују да Јерина Бранковић можда није била толико сурова као што приче описују.
Коџо М. Милан (2003.): Вишеград у српској и босанској средњовјековној држави
Легенда о Проклетој Јерини – пропаст тврдог града Добруна
За пропаст тврдог средњовјековног града Добруна везана је легенда која Јерину проклету и нежељену, приказује и разобличава као раскалашну, распусну и неморалну жену.
У свом освајачком налету на вишеградски крај Турци су највећи отпор доживјели у нападима на утврђени град Добрун. Увјерени да је страх ушао у све људе и градове који бране прилаз Дрини нису очекивали никакве тешкоће и предаја са поклонима је била сасвим извјесна.
Са добрунских зидина и кршевитих Орлина није се оглашавао живот. Све као да је замрло, никаква гласа, ниједне стријеле, а капије Јерининог града нико не отвара.
Драго им је било што ће виђети Јерину, охолу краљицу окружену својом свитом и великодостојницима како предаје свог тврди град, а поручила је да ће га бранити, да га неће предати никоме, па ни султану Селиму.
Деспотовица је наредила да утврђеним градом влада тишина, да се не чује ниједан шум. Град у својим зидинама није био миран, врвио је од бранилаца одлучних да не предају град. У краљичиним одајама у тишини се разговарало, договарало, примали извјештаји и издавала наређења, те је спремала отпор какав Турци нису доживјели.
Данима је трајала опсада. Нико се из града не оглашава. Турци постају нестрпљиви и црв сумње увлачи се у великодостојнике освајача. Не иде све онако како су замислили. Више пута им је напад одбијен, те су ријешили да се привидно повуку.
Повлачење Турака као да је створило неку сигурност у Добрунском граду. Јерина је славила побједу, јер како другачије објаснити повлачење силе која је тако дуго опсједала град а није одољела срушити отпор бранилаца. Успјела је и одбранила Добрун.
На тај начин добруњанима је попустила пажња, направили су грешку и опустили се, иако су уходе јављале да се Турци нису заувијек одрекли Добруна.
Напустили су Турци добрунску долину, али су оставили своје страже и уходе, добро сакривене, да прате живот у граду и ван њега, посебно шта мисли и чини Јерина. И сазнали су. Нестало је пажње према непријатељу, Деспотовица се вратила у своје одаје и свом љубавном животу. Та распушна жена била је слабић према лијепим мушкарцима, те су Турци пронашли лијепог, високог, стаситог младића у својим редовима, обукли га у српску ношњу и упутили по зидине да се прикаже као путник намјерник. Одмах је привукао Јеринину пажњу, те је наредила да га пусте унутар капије. Младић је био миран и ћутљив. Покоравао се без гласа наређењима стражара, преокрет је дошао ненадано, брзо и трагично. Кад су дошли пред саму капију младић нагло збаци огртач, а у руци му се нађе кратак бодеж и већ у сљедећем тренутку један од стражара паде смртно погођен. На тај начин Турци су упали у утврђени град, те га и заузели. Младић који је дошао прерушен је био заповједник, те је наредио да се Јерина безбједно одведе у своје одаје, како би је сачувао. Након опсаде града, заједно са двије њене дворкиње стављена је на коња и одведена полако из свог Добруна.
Поробљени караван изгубио је из вида до тада тврди град Добрун. Јерини су остале успомене и неизвјесност куда одлази. Остао је на смрт осуђен добрунски град да иза Јерине умре напуштен, а да о његовој слави и величини свједоче остаци некадашњег града и обрушене куле добрунске.
Коџо М. Милан (2003.): Вишеград у српској и босанској средњовјековној држави
