Легенда о Фати авдагиној
„Ово је прича о два вишеградска засеока, о Вељем Лугу и Незуцима који леже на два супротна краја града. У Вељем Лугу живи породица Османагића на челу са великим домаћином те породице, Авдагом Османагићем. Његова кћер Фата била је необично лепа и паметна девојка која је повезала ова два вишеградска засеока…
Пут из касабе води у Незуке, а из Незука нема даље пута јер нема се никуда ни ићи ни ико дочекати. Само на стрмој стени, уздиже се кућа Мустајбега Хамзића која није ништа мања од куће Османагића. Мустајбег Хамзић имао је сина јединца Наила који се међу првима загледао у лепу Фату…“ Временом, Фатин отац је обећао Фату Хамзићима, иако је то било против њене воље. Међутим Фата се чврсто зарекла да ће се удати за Наила „кад Вељи Луг у Незуке сађе“, односно да то никада неће учинити. Људи су свакодневно препричавали овај догађај, говорили су о Фатином паду и понижењу и наглашавали чињеницу да ће „Вељи Луг у Незуке саћи“. Фата је морала да испуни очеву ријеч и вољу и да пристане на вјенчање, али исто тако и обећање себи да то никада неће урадити.
„Припремавши се за свадбу, Фата је истовремено тражила и излаз из ове безизлазне ситуације. Своју мисао често је заустављала на капији, лепој и светлој софи од камена на којој људи седе и разговарају, а испод које хучи зелена и дубока река… Ту је нашла рјешење за своје муке.
Последњег четвртка у месецу августу, Хамзићи су дошли по девојку. Фата је посађена на коња и поворка је кренула пут Незука. Крећући се полако стигли су до капије када је Фата замолила најмлађег брата да мало прикрати узенгије њеног коња. Користећи братову заокупљену пажњу, она притера свог коња уз сам крај моста, ступи десном ногом на камену ограду, вину се са седла и преко зида полети у хучну реку под мостом…“ На тај начин испунила је очеву ријеч да ће поћи у Незуке на вјенчање, али исто тако и обећање себи да се никада неће удати за онога кога не воли.
„Тако се десила та необична и незапамћена ствар на капији. Вељи Луг није сишао у Незуке и Авдагина Фата се није удала у Хамзиће. Свет у касаби је још неко време препричавао догађај и остала је само песма о дјевојци која лепотом и мудрошћу сја изнад свега, као да је непролазна…“
Скраћени текст легенде из романа „На Дрини ћуприја“
Легенда о Стоји и Остоји
Мост на Дрини подигао је велики везир Мехмед-паша Соколовић, а зидао га је Раде Неимар, „који је морао живети стотинама година како би саградио све што је лепо и трајно. Ипак, градњу моста, ометала је вила бродарица и ноћу рушила све оно што се преко дана саградило. Тада је „нешто“ проговорило из воде и саветовало Рада Неимара да ако жели саградити мост мора пронаћи двоје деце, близнади, брата и сестру, Стоју и Остоју и узидати их у средње стубове моста. Одмах је почело тражење такве деце и обећана је награда ономе ко их нађе и доведе.
У једном удаљеном селу пронашли су двоје близнади и отели их од мајке силом везирове власти. Мајка се није хтела одвојити од њих већ је посрћући и плачући кренула за њима, неосетљива на псовке и ударце.
Раде Неимар је узидао децу у стубове моста. Ипак се сажалио и оставио отворе на стубовима кроз које је несрећна мајка могла да доји своју жртвовану децу. Као спомен на то већ стотинама година тече из зидина мајчино млеко које оставља неизбрисив траг на камену.“
Скраћени текст легенде из романа „На Дрини ћуприја“
Легенда у кули Краљевића Марка
Узводно од моста, на стрмој обали од сивог кречњака, са једне и са друге стране, виде се округле удубине, све две по две, у правилним размацима, као да су у камен урезани трагови копита неког коња натприродне величине; они иду одозго са старог града, спуштају се низ литицу до реке и појављују се опет на другој обали, гдје се губе под мрком земљом и растињем.
Деца, која дуж те камените обале, за летњих дана, по вас дан лове ситну рибу, знају да су ти трагови давних времена и старих ратника. Тада су на земљи су живели велики јунаци, камен је још био незрео и мек као и земља, а коњи су били, као и јунаци џиновског раста. Само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Марко Краљевић тамновао горе у Старом граду па побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје. А турска деца знају да то није био Краљевић Марко нит’ је могао бити („јер одакле влаху и копилану таква сила и такав коњ!“), него Ђерзелез Алија на својој крилатој бедевији, који је као што је и познато презирао скеле и скелеџије и прескакао реке као поточиће. Они се о томе и не препиру, толико су и једнио и други убеђени у тачност свога веровања. И нема примера да је ико икада успео да кога разувери или да је ко променио мишљење.
Иво Андрић, На Дрини ћуприја
Легенда о старом граду Добруну
Поп Алекса Ђуровић из Бијелог брда забиљежио је у „Истоку“ 1887. год. народно предање о граду Добруну. Ту се приповједа како је град подигао Ђурађ Смедеревац послије Косовске битке. Турски султан Селим одлучио је да освоји град и довео је бројну војску из Санџака. Војска опколи град, али не могне да га освоји, јер је подигнут у стијенама, па му се није могло прићи ни са једне стране.
У то вријеме је у Добрунском пољу живио манастирски кмет Јован Калауз. Он оде султану и изјави да је дошао да изда град. Султан обећа Јовану награду и затражи од њега да каже како је замислио да освоји град. Јован исприча да ће одређеног дана из града изаћи сватови и отићи по ђевојку у Хисарџик крај Пријепоља. Султан треба да поврати војску, да сачека сватове кад се буду враћали са ђевојком, разбије их и упути се натраг у Добрун. Пред сватове ће изаћи сва војска и господа Добрунска, тако да неће бити муке да се град освоји. Султан прими Јованов савјет. Ниже Прибоја разбије Добрунске сватове. Била је велика битка и проливено је доста крви. На мјесту окршаја остало је доста гробова, а гробље се и данас назива „сватовским“.
Умјесто сватова низ ријеку Будимлију ка Добруну се кретала турска војска, пјевајући сватовске пијесме. На ћуприји пред градом сви похиташе сватовима у сусрет. Ту је настала крвава сјеча. Турци заузму град, разоре га до темеља, варош похарају и спале. И добрунска црква је настрадала. Султан ферманом потврди да је Јован Калауз добио читаво Добрунско поље које народ и сада зове „Калаузовина“. Код ћуприје у Добруну, ђе се одиграла велика битка, султан Селим подигне џамију која и данас постоји. Од некадашњег града Добруна остале су рушевине и гробови посијани око његових утврђења.
Монографија Мјесне заједнице Добрун, 1979. год., стр. 19, 21 и 22
Легенда о писаној стијени
На стрмој стијени у селу Жлијеб, на обронцима Таре и Дикаве, постоје праисторијски симболи за које стручњаци кажу да су први наговјештаји пиктографског или сликовног писма. О овој „писаној стијени“, како је народ зове, постоји врло занимљива легенда. По њој се ту, некада давно, појавио јак извор воде који се проширивао у ријечицу, а она је плавила пољопривредна имања и другу земљу текући према Дрини. Да би заштитили своја имања, мјештани су у извор воде у пећини бацили неопрану овчију вуну, некувана јаја, саће са воском и земљу са камењем. У томе су успјели и извор је пресушио. Међутим, вода је почела да извире на другој страни Таре, у Перућцу, гдје и сада извире и ствара ријеку дугу само 365 метара, због чега је названа „Ријека година“. Неко је тај догађај каже легенда, записао на „писаној стијени“. До данас нико није успио да прочита записано. Али, легенда даље казује да ће кад писмо буде потпуно избрисано или тачно прочитано из „писане стијене“ поново потећи вода, као некада. Пошто вода која извире из пукотина стијене изнад писма, посебно током прољећа, брише писмо, мјештани су забринути, вјерујући да ће се пророчанство из легенде сигурно остварити.
Аутор текста о писаној стијени: Радоје Тасић, новинар
