Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа.
Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо те догађаје поднијети, у доброј мјери зависи од нас.
Дуги су и замршени рачуни и обрачуни између оних који имају и не дају и оних који немају ништа до својих потреба.
Има људи чији је живот тако добро испуњен да нас ни својом смрћу не могу обесхрабрити.
Слабе и плашљиве људе страх нагони да раде управо оно чега се највише боје.
Животна снага једног човјека мјери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања.
Прекори између старих и хармоничних супружника безазлени су, без оштрине, не сударају се него клизе лако као они каменчићи које је ријека у тијеку година заоблила и углачала до савршенства, тако да више везују пар људи него што га дијеле.
Док год има мрака, има и сванућа!
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.
Нису сви људи тако рђави и као што то рђав човјек мисли.
Људи често цијелог вијека вуку за собом обзире, као ланце, а на крају виде колико су недостојни и непотпуни.
Рана која се крије, споро и тешко зараста.
Ништа људе не везује тако као заједнички и сретно проживљена несрећа.
Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа.
У земљи мржње највише мрзе онога тко не умије мрзити.
Тко је дуга вијека, тај надживи све, па и своје заслуге.
Болест је сиротињска судбина, али и богаташка казна.
Звјезданог неба и људског срца никад се човјек неће моћи нагледати.
Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.
Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.
Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи.
Зашто је од свих створова само човјеку дано да може замрзити свој живот?
Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.
Цијелог живота се лијечимо од несретног дјетињства.
Жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога свијета.
Човјек који не воли није способан осјетити величину туђе љубави, ни снагу љубоморе, ни опасност која се у њој крије.
Чудно је како је мало потребно да будемо сретни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!
Имати велику снагу, физичку или моралну, а не злоупотријебити је бар понекад, тешко је, готово немогуће.
Тко чини добро, од њега се јос више добра очекује.
Нису сви људи тако рђави и као што то рђав човјек мисли
Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.
Многи постигну оно што су хтјели, а изгубе себе.
Око љепоте су увијек или мрак људске судбине или сјај људске крви.
Чим једна влада осјети потребу да својим грађанима обећава путем плаката мир и благостање, треба бити на опрезу и очекивати обрнуто од тога.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.
Сви ми умиремо једном, а велики људи по два пута: једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина.
Има извјесних мислилаца чија филозофија није ништа друго, до неки душевни комодитет, неко римовање мисли.
Људи мале памети ријетко се боје да не буду досадни.
Оно што је најљепше на искреној и дубокој љубави на којој је све лијепо, то је да у односу према ономе кога волимо ниједна наша мана не долази до израза. Много шта што је зло у нама изчезава, а оно што је добро устостручује се.
Рат, и најдужи, само протресе питања због којих се заратило, а њихово рјешење оставља временима која наступају послије склапања мира.
Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.
Људи воле разговоре о паду и понижењу оних који се сувише високо уздигну и полете.
Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.
Човјека ћете најбоље упознати ако га проматрате како се понаша кад се нешто дијели бесплатно.
И врлине једног човјека ми примамо и цијенимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схваћањима и склоностима.
Заразна је и разорна моћ лажи.
Ништа нас не може тако преварити као наше рођено осјећање смирености и пријатног задовољства тијеком ствари.
Људи који не пазе што говоре и не воде рачуна кад што говоре ни пред ким говоре, а много више мисле о томе како изгледају и какав дојам остављају док говоре, нису ни пријатни ни корисни, и са приличном вјероватношћу може се казати да ће цијелога живота бити и себи и другима незгодни и тешки. Али, са друге стране, људи који само на то пазе и само о томе воде рачуна, а ни по чему другом нису ништа бољи. Напротив. У овом случају прави пут је заиста у средини.
Можда је у почетку било и других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли, сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.
За оне који су ношени младошћу и гоњени жељом, и дужина очекивања и горчина неизвјесности само су саставни дио велике сласти коју љубав свакоме обећава.
Има у неким људима безразложних мржњи и зависти, које су веће и јаче од свега што други људи могу створити и иизмислити.
Онај који не износи њежни цвијет своје душе на вјетрове искушења, па макар га и цијела спасио и пренио до краја, томе је као да га никад није ни имао.
Од свог поријекла и дјетињства не може се лако побијећи.
Ништа није теже ни страшније него гледати свијет око себе очима бивше љепотице.
Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.
Сви прави животи су лијепи и тешки.
Да је шутња снага, а говорење слабост, види се по томе што старци и дјеца воле причати.
Људи који сами не раде и не подузимају ништа у животу, лако губе стрпљење и падају у погрешке кад суде о туђем раду.
Примитивни и ограничени људи имају развијену способност надања. Код умних и даровитих људи та моћ је, чини ми се, мања.
Љепша душа дубље јеца.
Вриједност љепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.
Младост је сретно доба у коме човјек почиње вјеровати у себе, а још није престао вјеровати другима.
Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.
