Тко чини добро, од њега се јос више добра очекује.
Животна снага једног човјека мјери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања.
Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа.
Примитивни и ограничени људи имају развијену способност надања. Код умних и даровитих људи та моћ је, чини ми се, мања.
Рана која се крије, споро и тешко зараста.
Сви прави животи су лијепи и тешки.
Нису сви људи тако рђави и као што то рђав човјек мисли.
Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо те догађаје поднијети, у доброј мјери зависи од нас.
Рат, и најдужи, само протресе питања због којих се заратило, а њихово рјешење оставља временима која наступају послије склапања мира.
У земљи мржње највише мрзе онога тко не умије мрзити.
Зашто је од свих створова само човјеку дано да може замрзити свој живот?
Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.
Од свог поријекла и дјетињства не може се лако побијећи.
Слабе и плашљиве људе страх нагони да раде управо оно чега се највише боје.
Звјезданог неба и људског срца никад се човјек неће моћи нагледати.
Заразна је и разорна моћ лажи.
Око љепоте су увијек или мрак људске судбине или сјај људске крви.
Ништа није теже ни страшније него гледати свијет око себе очима бивше љепотице.
Има извјесних мислилаца чија филозофија није ништа друго, до неки душевни комодитет, неко римовање мисли.
Има људи чији је живот тако добро испуњен да нас ни својом смрћу не могу обесхрабрити.
Љепша душа дубље јеца.
Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.
Људи који сами не раде и не подузимају ништа у животу, лако губе стрпљење и падају у погрешке кад суде о туђем раду.
Дуги су и замршени рачуни и обрачуни између оних који имају и не дају и оних који немају ништа до својих потреба.
Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.
Људи мале памети ријетко се боје да не буду досадни.
Има у неким људима безразложних мржњи и зависти, које су веће и јаче од свега што други људи могу створити и иизмислити.
Тко је дуга вијека, тај надживи све, па и своје заслуге.
Да је шутња снага, а говорење слабост, види се по томе што старци и дјеца воле причати.
Младост је сретно доба у коме човјек почиње вјеровати у себе, а још није престао вјеровати другима.
И врлине једног човјека ми примамо и цијенимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схваћањима и склоностима.
За оне који су ношени младошћу и гоњени жељом, и дужина очекивања и горчина неизвјесности само су саставни дио велике сласти коју љубав свакоме обећава.
Људи често цијелог вијека вуку за собом обзире, као ланце, а на крају виде колико су недостојни и непотпуни.
Болест је сиротињска судбина, али и богаташка казна.
Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.
Људи који не пазе што говоре и не воде рачуна кад што говоре ни пред ким говоре, а много више мисле о томе како изгледају и какав дојам остављају док говоре, нису ни пријатни ни корисни, и са приличном вјероватношћу може се казати да ће цијелога живота бити и себи и другима незгодни и тешки. Али, са друге стране, људи који само на то пазе и само о томе воде рачуна, а ни по чему другом нису ништа бољи. Напротив. У овом случају прави пут је заиста у средини.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.
Нису сви људи тако рђави и као што то рђав човјек мисли
Људи воле разговоре о паду и понижењу оних који се сувише високо уздигну и полете.
Жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога свијета.
Човјека ћете најбоље упознати ако га проматрате како се понаша кад се нешто дијели бесплатно.
Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа.
Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.
Чим једна влада осјети потребу да својим грађанима обећава путем плаката мир и благостање, треба бити на опрезу и очекивати обрнуто од тога.
Вриједност љепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.
Цијелог живота се лијечимо од несретног дјетињства.
Ништа нас не може тако преварити као наше рођено осјећање смирености и пријатног задовољства тијеком ствари.
Човјек који не воли није способан осјетити величину туђе љубави, ни снагу љубоморе, ни опасност која се у њој крије.
Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.
Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи.
Оно што је најљепше на искреној и дубокој љубави на којој је све лијепо, то је да у односу према ономе кога волимо ниједна наша мана не долази до израза. Много шта што је зло у нама изчезава, а оно што је добро устостручује се.
Многи постигну оно што су хтјели, а изгубе себе.
Ништа људе не везује тако као заједнички и сретно проживљена несрећа.
Можда је у почетку било и других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли, сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.
Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.
Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.
Док год има мрака, има и сванућа!
Сви ми умиремо једном, а велики људи по два пута: једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина.
Имати велику снагу, физичку или моралну, а не злоупотријебити је бар понекад, тешко је, готово немогуће.
Онај који не износи њежни цвијет своје душе на вјетрове искушења, па макар га и цијела спасио и пренио до краја, томе је као да га никад није ни имао.
Прекори између старих и хармоничних супружника безазлени су, без оштрине, не сударају се него клизе лако као они каменчићи које је ријека у тијеку година заоблила и углачала до савршенства, тако да више везују пар људи него што га дијеле.
Чудно је како је мало потребно да будемо сретни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!
