Има људи чији је живот тако добро испуњен да нас ни својом смрћу не могу обесхрабрити.
За оне који су ношени младошћу и гоњени жељом, и дужина очекивања и горчина неизвјесности само су саставни дио велике сласти коју љубав свакоме обећава.
Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.
Људи који не пазе што говоре и не воде рачуна кад што говоре ни пред ким говоре, а много више мисле о томе како изгледају и какав дојам остављају док говоре, нису ни пријатни ни корисни, и са приличном вјероватношћу може се казати да ће цијелога живота бити и себи и другима незгодни и тешки. Али, са друге стране, људи који само на то пазе и само о томе воде рачуна, а ни по чему другом нису ништа бољи. Напротив. У овом случају прави пут је заиста у средини.
Има у неким људима безразложних мржњи и зависти, које су веће и јаче од свега што други људи могу створити и иизмислити.
Рана која се крије, споро и тешко зараста.
И врлине једног човјека ми примамо и цијенимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схваћањима и склоностима.
Човјека ћете најбоље упознати ако га проматрате како се понаша кад се нешто дијели бесплатно.
Од свог поријекла и дјетињства не може се лако побијећи.
Љепша душа дубље јеца.
Ништа није теже ни страшније него гледати свијет око себе очима бивше љепотице.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.
Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.
Ништа људе не везује тако као заједнички и сретно проживљена несрећа.
Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо те догађаје поднијети, у доброј мјери зависи од нас.
Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.
Тко чини добро, од њега се јос више добра очекује.
Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа.
Онај који не износи њежни цвијет своје душе на вјетрове искушења, па макар га и цијела спасио и пренио до краја, томе је као да га никад није ни имао.
Цијелог живота се лијечимо од несретног дјетињства.
Ништа нас не може тако преварити као наше рођено осјећање смирености и пријатног задовољства тијеком ствари.
Звјезданог неба и људског срца никад се човјек неће моћи нагледати.
Примитивни и ограничени људи имају развијену способност надања. Код умних и даровитих људи та моћ је, чини ми се, мања.
Жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога свијета.
Људи мале памети ријетко се боје да не буду досадни.
Прекори између старих и хармоничних супружника безазлени су, без оштрине, не сударају се него клизе лако као они каменчићи које је ријека у тијеку година заоблила и углачала до савршенства, тако да више везују пар људи него што га дијеле.
Нису сви људи тако рђави и као што то рђав човјек мисли
Чудно је како је мало потребно да будемо сретни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!
Животна снага једног човјека мјери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања.
У земљи мржње највише мрзе онога тко не умије мрзити.
Да је шутња снага, а говорење слабост, види се по томе што старци и дјеца воле причати.
Слабе и плашљиве људе страх нагони да раде управо оно чега се највише боје.
Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.
Чим једна влада осјети потребу да својим грађанима обећава путем плаката мир и благостање, треба бити на опрезу и очекивати обрнуто од тога.
Тко је дуга вијека, тај надживи све, па и своје заслуге.
Зашто је од свих створова само човјеку дано да може замрзити свој живот?
Многи постигну оно што су хтјели, а изгубе себе.
Човјек који не воли није способан осјетити величину туђе љубави, ни снагу љубоморе, ни опасност која се у њој крије.
Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.
Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.
Рат, и најдужи, само протресе питања због којих се заратило, а њихово рјешење оставља временима која наступају послије склапања мира.
Заразна је и разорна моћ лажи.
Док год има мрака, има и сванућа!
Младост је сретно доба у коме човјек почиње вјеровати у себе, а још није престао вјеровати другима.
Људи често цијелог вијека вуку за собом обзире, као ланце, а на крају виде колико су недостојни и непотпуни.
Имати велику снагу, физичку или моралну, а не злоупотријебити је бар понекад, тешко је, готово немогуће.
Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.
Око љепоте су увијек или мрак људске судбине или сјај људске крви.
Можда је у почетку било и других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли, сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.
Има извјесних мислилаца чија филозофија није ништа друго, до неки душевни комодитет, неко римовање мисли.
Људи који сами не раде и не подузимају ништа у животу, лако губе стрпљење и падају у погрешке кад суде о туђем раду.
Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи.
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.
Сви ми умиремо једном, а велики људи по два пута: једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина.
Оно што је најљепше на искреној и дубокој љубави на којој је све лијепо, то је да у односу према ономе кога волимо ниједна наша мана не долази до израза. Много шта што је зло у нама изчезава, а оно што је добро устостручује се.
Вриједност љепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.
Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа.
Дуги су и замршени рачуни и обрачуни између оних који имају и не дају и оних који немају ништа до својих потреба.
Болест је сиротињска судбина, али и богаташка казна.
Сви прави животи су лијепи и тешки.
Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.
Нису сви људи тако рђави и као што то рђав човјек мисли.
Људи воле разговоре о паду и понижењу оних који се сувише високо уздигну и полете.
