Наш Велики Столац обилује богатствима флоре и фауне. Довољно је рећи да је Столац, између осталог највеће станиште Панчићеве оморике, те природно станиште ендемских врста мрког медвједа и дивокозе.
У најужи круг његових природних љепота по мени спада и пећина Снијежница.Име је добила по снијегу, који се у њој задржава током цијеле године. То наравно и није много ријетка појава на високим планинама, али обзиром да се она налази на висини тек око 1520 метара, то је онда чини врло ријетким природним феноменом.
Сам податак да је уцртана у свим топографским картама, говори о томе колики је њен значај био у овом крају.
Најзанимњивија прича која се препричава за Снијежницу, везује се за становнике села Крагујвац, из подножја великог Стоца. Наиме, они су поред снијега који се иначе задржавао, током зимских дана додатно убацивали и сабијали снијег у пећину. Са доласком топлијих дана, он би се претварао више у лед. А када дође љето и у Вишеграду и околини крену вашари, разне славе и прославе и са радом крену чувене содаџије, сељани би вадили лед из снијежнице, товарили на коње и носили у град да продају локалним трговцима. Што је још занимљивије, тај посао су морали да раде ноћу, да би се лед што мање топио у путу. Путовали би цијелу ноћ да би рано у зору предали товар, који би како кажу у путу ипак изгубио на тежини око 20%. Поред брања љековитог биља, гљива, смрекове бобе, разних шумских плодова, те уобичајених сеоских послова, то је још једна начин на који су се људи сналазили да опстану у суровим условима на овим просторима, а самим тим и живјели у складу са природом и користили сваки њен дар. По мени то је и најзанимљивија прича са Стоца, уз ону чувену, о брању шишарки Панчићеве оморике. Како се шишарка налази само у клици дрвета, највјештији берачи да не би губили вријеме спуштајући се и пењући, заљуљали би се у клици и лебдећи и до 50 метара изнад земље, качили дрвеном куком за сусједно стабло и пребацивши се на њега тако брже наставили брање. Шишарке су продавали шумском газдинству, гдје би их сушили и после продавали у расаднике. Тако се љепотица са Стоца нашла као украс у парковима широм Европе.
Сада кад су та времена далеко иза нас и тешко да ће се икад вратити, а наше вјештине и способности још даље од наших предака, можемо учинити бар толико да ова мјеста и ове приче сачувамо од заборава.
Занимљиво је да када је посљедњи пут горила оморика на Великом стоцу 1946. године, изгорила је готово у потпуности, само је једна већа састојина остала баш око пећине Снијежнице, одакле се она поново обновила и проширила. На жалост, можда је судбина да тако буде и овај пут. Надајмо се ипак да ће се овом приликом пожар зауставити прије толике катастрофе.
Обзиром да се снијежница налази на најнеприступачнијој страни Стоца и са претпоставком да је зарасла, а знао сам за све ове приче, више пута сам сам се канио да је потражим, договарајући са људима који знају, али некако се није дало. Наишао сам на њу случајно, током гашења пожара. Захвалност дугујем шумару Мићку Баранцу, који ми је показао, пошто сам га замолио, кад сам схватио да се налазимо у близини ње. Иако одлично познају овај дио терена, једва су је недавно и они нашли. Обрасла је у павиту, стабла попадала баш преко отвора. Провучем се, повирим унутра и гле чуда, и поред тога што јој је отвор готово зачепљен, а ово најтоплије љето последњих година, снијега ипак има. А уз зид главног отвора, стоје старе мердевине из ко зна које године, чакају да се опет неко спусти и охлади сок или пиво у снијегу.
Кад прођу ови сиви дани на Стоцу, ако Бог да, Мићко са пар пријатеља жели да раскрчи око снијежнице, постави сто и клупе за одмор. Рекао сам му да зову обавезно, радо ћемо се прикључити да вратимо чувеној Снијежици живот.
Да смо здраво и ведро!
Аутор текста и фотографија: Богдан Марић, ПСД „Столац“ Вишеград
